У току вожње подсећамо се испоснице Прохора Пчињског коју смо посетили за време снимања манастира Старо Нагоричане прошле године. По предању ловац Диоген је срео Светог Прохора Пчињског који му је прорекао да иде у Константинопољ где ће га прогласити га за цара, додајућ "али мене немој заборавити". Диоген је то и урадио, постао цар (византијски цар Роман Диоген IV), али је на пророка заборавио. По предању пророк му се јавио у сну и подсетио га на обећање и Цар Диоген је подигао цркву (1067–1071) на месту где је пронашао мошти Преподобног Прохора Пчињског. Мошти су смештене у манастир где је свето уље почело да тече. У време краља Милутина (1282–1321) црква је обновљена и осликана од стране једног од најзначајнијих византијских сликара, Михајла Астрапе. У време турске окупације манастир је претрпео велику штету али се 1570. године у турском регистру наводи да је манастир имао 15 монаха. У раном 19. веку проширен је манастирски комплекс који и данас представља један од највећих манастирских комплекса на Балкану.

Стижемо у село Кленике које је удаљено око 30 км јужно од Врања, неколико километара од границе са Северном Македонијом. Манастир Преподобног Прохора Пчињског се налази на падини планине Козјак и долини Пчињске реке. Белину елегантне цркве у центру манастирског комплекса, којој се прилази полукружним релативно стрмим друмом, истиче зеленило околних шума. Комплекс зграда које су део манастирског имања је велики и у процесу је реновирања. Игуман манастира, јеромонах Серафим, нас срдачно дочекује по благослову владике Тимочког. После поклањања моштима Преподобног Прохора Пчињског уз благослов и уљем намазан крстић на челу, чланови екипе БЛАГА почињу рад.

Уз захвалност на привилегији да будемо у манастиру и указано гостопримство, уморни, али захвални за испуњен план снимања настављамо пут према Куманову у касним попдневним сатима.

Пут до манастира води кроз некада врло густу букову шуму, која припада манастиру, али је од конфликта у последњих 20 година и незаконитим сечењем шуме сведена на нове саднице које више личе на густо жбуње него на некада импресивну букову шуму. Док се возимо уским путем који је група верника из Куманова почела да одржава, звук тестера у шуми пара тишину и потврђује да немири у овим предивним пределима нису прошли.

Лоза Немањића, ктиторска сцена и библијске приче у фрескама одмах заустављају поглед, али зна се ред: најпре молитва, па онда стрпљив, систематичан рад. Зоран и Бранко почињу снимање прве зоне. На мердевинама, руке им се умарају од апарата, а ноге трну на уском степенику. Зоран, међутим, не попушта — даје Бранку тачне упуте шта да приближи, шта да ухвати боље, док истовремено придржава и помера мердевине да би сваки детаљ био забележен.

Ненад и Јелена уз помоћ телескопске шипке сликају фреске треће и четврте зоне. Дрон ће помоћи за куполе. За то време Марјан Боровић, Давид Стошевски, Тошо Димковски и Никола Трајковић склапају скелу која ће омогућити снимање друге зоне и детаља фресака. Донети скелу путем од Куманова је подвиг за себе.

Детаљи фресака и сликарско изражавање фрескописаца је фасцинантно. Зоранова објашњења наводе ме на закључак да студирати средњовековну уметност је нешто што бих јако волела — можда није касно?

Други дан у Куманову и после раног доручка крећемо ка манастиру. Данас ће нам се придружити и Др. Сашо Цветковски из Македонске Академије Науке и Уметности (МАНУ), један од врхунских стручњака средњовеквне уметности на тлу Македоније и шире.Још једном вожња ускми путем, кривине и понека дубока рупа на путу, пролазак кроз села где су врло модерне нове куће уз нове џамије без видљивих становника. Друга села су мало другачија — нема нових кућа — разлика је очигледна.

Дан протиче радно. Делови пода припрате и олтара су ископани и тако стоје већ годинама. Марјан каже да је завод за заштиту споменика забранио да то поправе али те рупе и влага прете даљем оштећењу зидова. Ископине су дело вандализма и потраге за благом које је наводно ту закопано. Скела се лако покреће по празној цркви,а бити на истој висини са фрескама у горњим редовима је увек посебан доживљај.

Данашњи ручак је права гозба! Чак је и сладолед торта сервирана иако манастир нема ни струје ни воде. Разговарамо са пријатељима манастира о плановима и како напред. Ненад и ја видимо нову наду. Неколико монаха могу оживети овај манастир и наставити пут ка бољој будућности. Присећамо се манастира Светог Димитрија у Сушици који је на тај начин обновљен.

После ручка, остао је још олтарски простор и тешко доступне фреске у луковима између стубова. Полако напредујемо. Сваки пут када светло улази кроз различите прозоре посебни детаљи фресака привлаче пажњу и подсећају да промене нису само вековне. Залазак сунца наговештава крај рада — све је снимљено. Слава Господу!

Скела је већ растављена и спакована. Све враћамо на место и уз поклон пред иконом Богородице и светима који нас окружују затварамо врата овог предивног храма. Затварање врата не значи одлазак заувек. Надамо се да ће нас пут довести назад, а нове пријатеље који су нам несебично помагали и гостили нас срдачно позивамо да нам буду драги гости у Јагодини или Калифорнији.