По коначном османском освајању централног српског царства, првобитно је поштеђена провинција Зета, која је наставила полу-самостално постојање још четири деценије, суочена и често ослањајући се на присуство Венецијанаца у јужном Јадрану. То је постигнуто под вођством кнезова из куће Црнојевића, чији је најистакнутији члан био Иван (који се понекад назива и Иван-бег).

ШТАМПАНО НАСЛЕЂЕ, Октоих

Иако су Иванови односи са страним силама и његово царство углавном имали малу важност, јер је његово освајање било само део у османском покорењу Европе, владавина и унутрашња дела овог владара и његових синова имају знатно већи историјски значај. На много начина, ово раздобље представља кључни мост - можда чак и неку врсту нестале везе - између далеких (а понекад и легендарних) времена средњовековне српске државности, и каснијег периода турског јарма и националне борбе за ослобођење, која је кулминирала у XIX веку. То се означава променама које су се догодиле током ове владавине - а симболишу их променом назива из средњовековне Зете на модерну Црну Гору. То је приказано премештањем Иванове престонице из низинског Жабљака прво у брдовит Обод, па најзад на планинско Цетиње, а огледа се и на многе друге начине: трговинско оријентисана монетарна економија и пољопривреда приморских и низинских градова и припадајућих подручја је замењена примитивнијом економијом која се заснива на прикупљању залиха, па чак и на разбојништву; како су квалитетне пољопривредне низине напуштене у корист веома ретко насељених неплодних планина, земљопоседничка аристократија и феудална имања нестају и бивају замењени организацијом патријархалног друштва оријентисаног на клане; значајан и све агресивнији млетачки католички приморски утицај престаје док Зетски митрополит такође премешта своје седиште у Цетиње, успостављајући тако чврсто православно присуство. Црнојевићи - за разлику од, рецимо, претходних феудалаца из Зете - истакнути су у еповима, где се појављују у неким од најбољих песама (попут чувене "Свадбе Максима Црнојевића") као последње, ако скромне, средњовековне династије у традицији Немањића - са двором, дворским званичницима, манастирским задужбинама и слично. Са друге стране, каснија линија цетињских кнежева-епископа која је непрекидно водила све аутономнију Црну Гору у следећим вековима, своје корене је вукла изравно до Ивана Црнојевића и величанственог манастира који је посветио Пресветој Богородици. Легенда каже да је водеће српско племство бежало на то подручје под турским притиском и основало угледна каснија племена и кланове. На много начина, Црна Гора, изолована и самодовољна, успела је да очува најчишћу српску епску традицију и косовско-немањићку колективну свест. Основа коју су поставили Иван Црнојевић и његови синови била је пресудна у олакшавању тога.

Посљедњег независног јужнословенског средњовјековног из династије Ивана Црнојевића Ђурађа, извори описују као високог, храброг, доброг коњаника и заљубљеника у књиге. Управо у овој последњој категорији његова кратка владавина оставила је трајну заоставштину. На основу раних венецијанских модела, створио је аутохтону штампарију у Црној Гори. Њени производи су били највишег квалитета, што је овде видљиво са странице чувеног Октоиха.