Theotokos of Ljevis / Богородица Љевишка
Поред грађевинских остатака, из доба обнове у XIII столећу преостали су фрагменти олтарске преграде с плиткорељефном декорацијом, као и делови живописа из јужног брода – фреско-икона Богородице Елеусе с Христом Крмитељем (Хранитељем) и делимично сачуване композиције Свадбе у Кани и Исцељења слепог (данас у Народном музеју у Београду) из циклуса Христових чуда.

У великој обнови у XIV веку црква је добила облик петобродне базилике у коју је уклопљен план развијеног уписаног крста, док је у горњој конструкцији примењено петокуполно решење. На западној страни подигнута је отворена спратна спољна припрата, надвишена кулом звоником у средишњем делу. Фасаде цркве изведене су каменом и опеком, у тзв. ћелијастом слогу, уз богату употребу керамопластичког украса. Живопис Богородице Љевишке (1308–1313) дело је радионице коју је предводио протомајстор из солунске породице Астрапа, Евтихије или његов син Михаило, а која је и касније радила за краља Милутина. Одликује се изузетним тематским богатством и припада уметничким токовима тзв. ренесансе Палеолога. У средишњој куполи насликано је попрсје Христа Сведржитеља окружено анђелима, док су у четири мале куполе смештени различити видови Христовог лика. Пророци и Христови преци приказани су у тамбурима, а јеванђелисти на пандантифима.

Theotokos of Ljevis / Богородица Љевишка
Theotokos of Ljevis / Богородица Љевишка
У олтару су фигура Богородице и представа Службе архијереја у апсиди, Вазнесење Христово у слепој калоти и на бочним зидовима и Причешће апостола испод њега. Сликани програм Богородице Љевишке обухвата већи број циклуса: Велике празнике, Христову делатност и чуда, Страдања, као и Посмртна јављања; циклус Светог Николе насликан је у јужном броду, где су и Васељенски сабори, а житија светих Димитрија и Ђорђа су у капелама на спрату спољашње припрате. Ступце красе фигуре мученика, светих ратника и лекара, као и изузетне представе многих светих жена (Варваре, Теодосије, Недеље, Петке итд.), док су у пролазу између припрате и наоса приказани апостоли Петар и Павле. Међу засебним фигурама у првој зони налазе се и фреско-иконе Богородице Помоћнице сиротих и Христа Хранитеља (чувара) Призрена. У припрати су представе Немањића.

На њеном источном зиду насликан је на пурпурној позадини свечани портрет ктитора краља Милутина. С друге стране улаза у наос, такође под Христовим благословом, некада је стајала фигура краља Уроша, Милутиновог оца. На наспрамном, западном зиду је попрсје светог Симеона Немање, који као монах руку раширених у молитви посредује за своје потомке и кога окружују синови – свети Сава, одевен у раскошан сакос и у пратњи свећоносца, и Стефан Првовенчани, уз кога је представљен потоњи краљ Стефан Дечански, Милутинов син. У соклу је, као и у апсиди, насликана драперија с двоглавим орловима. Богати програм спољашње припрате обухвата циклус Проповеди Јована Претече и Крштења Христовог у средишњем травеју, представу песме Пророци су те наговестили на његовим луцима, затим Лозу Јесејеву у северном делу и Страшни суд у јужном, као и фигуре српских архиепископа и призренских епископа од 1219. године.

Theotokos of Ljevis / Богородица Љевишка
Theotokos of Ljevis / Богородица Љевишка
У призренској катедрали појављују се и неке ретко сликане сцене, као што су представа Канона на Успење Богородице Јована Дамаскина у спољној припрати и епизода о човеку и једнорогу из Романа о Варлааму и Јоасафу на спрату нартекса, а изузетне су и персонификације Старог и Новог завета приказане у виду крилатих девојака на улазу у спољну припрату. На западном зиду спољне припрате у доба турске владавине неки посетилац, задивљен фрескама Богородице Љевишке, исписао је арапским писмом стих персијског песника Хафиза: "Зеница ока могa теби је гнездо."

Градска катедрала преображена је у време турске власти над Призреном у џамију, а њен живопис је оштећен и прекривен малтером. Православном обреду враћена је после Првог балканског рата. Конзерваторски и рестаураторски радови у њој изведени су 1950–1952. У Мартовском погрому 2004. године, када су страдале све призренске цркве, и фреске Богородице Љевишке оштећене су ватром. Конзерваторске радове на сликарству извели су италијански стручњаци 2011–2013. године, а наставио их је Републички завод за заштиту споменика културе. Од 2006. године Богородица Љевишка се, уз Пећку патријаршију, Грачаницу и Дечане, налази на Унесковој Листи светске баштине, као и на Листи светске баштине у опасности. Црква је данас затворена и заштићена бодљикавом жицом.

ОДАБРАНА ЛИТЕРАТУРА
  1. Византијско наслеђе и српска уметност II. Сакрална уметност српских земаља у средњем веку, ed. Д. Војводић, Д. Поповић, Београд 2016.
  2. А. Давидов Темерински, Богородица Љевишка у Призрену, Београд 2017.
  3. В. Ј. Ђурић, Византијске фреске, Београд 1974.
  4. Б. Живковић, Богородица Љевишка. Цртежи фресака, Београд 1991.
  5. А. Лома, О имену Богородице Љевишке, Зборник Филозофског факултета 16 (1989) 91–99.
  6. С. Ненадовић, Богородица Љевишка: њен постанак и њено место у архитектури Милутиновог времена, Београд 1963.
  7. Д. Панић, Г. Бабић, Богородица Љевишка, Београд 1975.
  8. Т. Стародубцев, Службе архијереја у цркви Богородице Љевишке у Призрену, Саопштења 51 (2019) 45–64.
  9. Б. Тодић, Српско сликарство у доба краља Милутина, Београд 1998.
  10. Уметничко наслеђе српског народа на Косову и Метохији. Историја, идентитет, угроженост, заштита, ed. Д. Војводић, М. Марковић, Београд 2017.
  11. М. Чанак-Медић, Б. Тодић, Богородица Љевишка, Нови Сад 2015.