Црква Светог Ђорђа налази се у селу Старо Нагоричане, близу Куманова у североисточној Северној Македонији. Првобитно ју је 1071. године подигао византијски цар Роман IV Диоген, а касније је обновљена и проширена између 1312. и 1318. године од стране српског краља Стефана Уроша II Милутина, након његових војних победа. Та обнова учинила је цркву једном од најзначајнијих Милутинових задужбина и ремек-делом средњовековне српске и византијске баштине.
Црква Светог Ђорђа је пример српско-византијског стила са крстастом основном и пет купола — једном централном и четири мање у угловима. Грађевина сведочи о две фазе градње: доњи део је изграђен од великих блокова пешчара из оригиналне базилике из XI века, док је горњи део додат у XIV веку и састоји се од наизменичних редова камена и опеке. Унутрашњост дели камени иконостас, а бочне стране обухватају проскомидију и ђаконикон. Распоред простора и спој базилике и крста чине архитектуру изузетно комплексном и јединственом.
Фреске су завршене око 1317–1318. године под руководством епископа Вениамина из Нагоричана, а осликали су их познати уметници Михаило Астрапас и Еутихије. Ова дела се сматрају врхунским остварењем Палеолошке ренесансе, са израженим наративним циклусима распоређеним у више зона. У наосу се налазе сцене из живота и мучеништва Светог Ђорђа, Христове муке и васкрсења, као и главних литургијских празника. Апсида приказује свете оце, причешће апостола и Богородицу на престолу. Фреске се одликују изражајним гестовима, богатством боја и слојевитим композицијама које сведоче о теолошкој дубини и уметничкој иновацији.