Црква Светог Никите код Скопљасмештена је на западним падинама Скопске Црне Горе, приближно петнаест километара северозападно од Скопља. Будући да је готово исто удаљена од села Бањани, Горњани и Чучер, често је у ранијој литератури довођена у везу са овим местима. Како је средњовековни извори углавном помињу као "Свети Никита код Скопља", овај назив се може сматрати најприкладнијим.

Црква је једини сачувани остатак некадашњег манастира који је основан између краја 10. и краја 12. века, могуће од стране српског великог жупана Стефана Немање, иако је могао бити изграђен и раније од стране неког византијског владара или аристократе. Краљ Милутин је предузеозначајну обнову нешто после априла 1299. године, доделио имања, саградио нову цркву, издао оснивачку повељу коју су византијски цареви Андроник II и Михаило IX потврдили пре 1300. године. Између јула 1307. и маја 1308. године, Свети Никита је постао метох пирга Хрусије, који је припадао манастиру Хиландар, што је такође потврдио цар Андроник II. До краја 1321. године, Манастир Светог Никите дошао је под директну управу игумана Хиландара. д 1392. до 1912. године, био је под османском влашћу и у више наврата обнављан- 1484, крајем 16. века, и 1846. године. Упркос томе што је више пута био напуштен, црква је изузетно добро очувана, а њени горњи делови су током конзерваторских радова 1979. године враћени у првобитни облик.

Црква краља Милутина саграђена је на месту старије грађевине из 11. или 12. века, чији првобитни облик није познат с обзиром да нису спроведена археолошка истраживања. Црква је типичан пример византијског стила, основе издуженог уписаног крста са полуобличасто засведеним травејима који формирају крст. Купола, у потпуности изграђена од опеке, ослања се на висок осмоугаони тамбур, чија калота достиже скоро дванаест метара од пода. Купола се ослања на четири пандантифа, споља затворена у коцкасту базу, тзв. тамбур каре. Фасаде показују наизменично ређане низове опеке и тесаног камена, оживљене слепим луковима који се ослањају на лезене, са широким централним луком фланкираним са два ужа на јужној, северној и западној страни. Првобитни кров је био од олова, касније замењен ћерамидом, затим неправилним каменим плочама за апсиду и куполу, и напослетку обновљен оловом 1979. године. Грчко порекло главних градитеља евидентно је у облику куполе, која показује паралеле са солунским црквама попут Светог Пантелејмона и мале цркве Светог Спаса, као и архаичан "систем тријумфалних лукова" на фасадама. Свети Никита заузима важно место у српској средњовековној архитектури као један од најранијих сачуваних примера цркве уписаног крста са куполом, а његов карактеристичан облик олтарског простора са уским додатним травејом и полукружном апсидом више пута је имитиран у српској црквеној архитектури 14. века. Параклис посвећен Светом Јовану Претечи, мала правоугаона грађевина од камена и опеке са полукружном апсидом, био је прислођњен уз јужни зид цркве, али је срушен 1928. године, заједно са припратом из 19. Века.

Црква Светог Никите живописана је, највероватније, убрзо након 1321. С обзиром да у њој нема портрета ктитора, краља Милутина, може се претпоставити да је осликавање започето неко време након његове смрти. Такође, будући да је у то време стављен под надлежност Хиландара, као и да су уочене сличносто са фрескопрограмом хиландарског католикона, врло је вероватно да су хиландарски монаси наручили и надгледали осликавање Цркве Светог Никите. Тај посао је поверен Михајлу Астрапи, који је већ радио на неким од најистакнутијих задужбина краља Милитина, попут Старог Нагоричана и Богородице Љевишке.

Програм је једноставан, са циклусима Великих празника, Страдања Христових и Христових јавних делатности у сводовима и наосу, са сценама Посмртних јављања Христових у олтарском простору и низом светитењаа (укључујући Богородицу и Јована Крститеља у чину заступништва пред Христом "Милостивим") у најнижој зони. Иконографски, ове фреске се држе добро познатих решења из епохе Палеолога, често се ослањајући на старије узоре, са блиским аналогијама фрескама Грачанице. Једна од главних одлика је сличност са програмом католикона Хиландара, са истакнуто приказивањем оснивача Хиландара, Светог Симеона Немање и Светог Саве Српског, и празника Ваведења Богородичиног. Стилски, цео ансамбл показује кохерентан уметнички приступ, одражавајући рад једног главног сликара са помоћницима који су обављали мање задатке.

Програм је једноставан, са циклусима Великих празника, Страдања Христових и Христових јавних делатности у сводовима и наосу, са сценама Посмртних јављања Христових у олтарском простору и низом светитењаа (укључујући Богородицу и Јована Крститеља у чину заступништва пред Христом "Милостивим") у најнижој зони. Иконографски, ове фреске се држе добро познатих решења из епохе Палеолога, често се ослањајући на старије узоре, са блиским аналогијама фрескама Грачанице. Једна од главних одлика је сличност са програмом католикона Хиландара, са истакнуто приказивањем оснивача Хиландара, Светог Симеона Немање и Светог Саве Српског, и празника Ваведења Богородичиног. Стилски, цео ансамбл показује кохерентан уметнички приступ, одражавајући рад једног главног сликара са помоћницима који су обављали мање задатке.

Фреске из 16. века пронађене су у сада срушеном параклису Светог Јована Претече, који је приказивао Богородицу Оранту, Христа агнеца и различите светитеље. Програм је настојао да допуни, а не да дуплира, теме главне цркве. Ове фреске, датиране у последње деценије 16. века, показују вештог уметника са топлим нијансама, као и стилске паралеле са сликарством у Пећкој патријаршији. Избледеле фреске на западном делу јужне фасаде такође се приписују овој фази.

Фреске из 19. века у куполи осликао је 1846. године локални уметник Димитрије Дичо Крстевић. Он је приказао Христа Пантократора, окруженог натписом из Псалма 33:13-14, и Небеску литургију. Крстевићево дело, под утицајем његових учитеља из Самарине, спајало је византијски традиционализам са венецијанским барокним елементима, карактеристично по вештом цртежу, светлим бојама и обилном употребом злата.

Свети Никита је врло добро очувана историјска црква и видљиви остатак њеног некадашњег манастира. Њени сложени уметнички слојеви, од 14. до 19. века, нуде јединствен увид у еволуцију средњовековне и поствизантијске уметности у региону, настављајући да буду предмет научног проучавања.

Св Никита је у окриљу Македонске православне цркве.