Нова колекција: Старо Нагоричано
|
|
|---|
Објавили смо збирку цркве Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, у Македонији. Ово је наша прва јавна збирка материјала архивираног током наше експедиције у јуну ове године. Поред Светог Ђорђа, посећене су и материјал прикупљен црквом Светог Никите у Бањанима, црквом Светог Спаса у Кучевишту и црквом Светог Заума у Охриду. |
|
|---|
Црква Светог Ђорђа у селу Старо Нагоричино, десет километара источно од Куманова, Северна Македонија, место је богате историје и уметности. Њено порекло везује се за фасцинантну легенду из 11. века, која изградњу прве цркве приписује византијском цару Роману IV Диогену (1068-1071). Легенда каже да је Диоген, након ловачког инцидента са рањеним јеленом, срео пустињака Светог Прохора Пчињског, који му је прорекао успон на царски престо. У знак захвалности за испуњено пророчанство, Диоген је наводно подигао првобитну цркву Светог Ђорђа. Иако пун изглед ове ране грађевине остаје нејасан, остаци зидања сугеришу правоугаону зграду са полукружном апсидом, изграђену од пажљиво тесаног камена. Међутим, садашња монументална црква је углавном резултат значајне реконструкције између 1312. и 1318. године коју је извршио српски краљ Милутин (1282-1321). |
|
|---|
Архитекта краља Милутина саградио је нову цркву на добро очуваним зидовима старије грађевине из 11. века, који су стајали до висине од шест метара. Док је првобитна зграда користила пажљиво тесан камен, доградње из 14. века укључивале су комбинацију камена и опеке, заједно са дебелим спојницама малтера. Архитекта је тежио решењу са пет купола, црпећи инспирацију из тадашње византијске архитектуре, посебно успешних примера у Солуну попут Свете Катарине и Светих Апостола. Дизајн такође показује значајан утицај Цркве Богородице Љевишке у Призрену. Значајне архитектонске карактеристике укључују издужене краке крста који се протежу до фасада, дајући спољашности изглед уписаног крста, и мале угаоне куполе интегрисане са подужним сводовима. Архитекта је вешто избегао једноставне фасаде, уместо тога се определивши за разноврсне елементе попут пиластера, архиволти и декоративне опеке, укључујући шаре попут ластиног репа, рибље кости и меандра. |
|
|---|
Велелепне фреске у цркви датирају из 1317/1318. године. Ова ремек-дела са сигурношћу се приписују чувеној радионици уметника Михаила Астрапаса, који се сматра једним од најугледнијих мајстора сликара 14. века. Његов потпис је пронађен на неколико места у цркви, укључујући Михаилово име на штиту војног свеца, и потпис Михаила, заједно са годином 1316/17, на одежди другог свеца. Натпис на западном зиду припрате потврђује завршетак зидних слика у 1317/18. години. Њихов уметнички стил оличава нови палеолошки класицизам, карактерисан глатким формама, богатим колористичким односима, разноврсним моделовањем и постојаним цртежом. Њихов обиман рад за краља Милутина укључује и друге значајне поруџбине попут Цркве Богородице Перивлепте у Охриду (1294/5), Богородице Љевишке у Призрену (1306/7) и Краљеве цркве у Студеници (1313/14). |
|
|---|
Иконографски програм је свеобухватан, са циклусима Житија Христовог и Светог Ђорђа у наосу, Житија Богородице у протезису и Светог Николе у ђаконикону, док Менолог краси припрату. Посебно занимљива карактеристика је "донаторски портрет" на северном зиду припрате, који приказује краља Милутина како држи модел цркве, заједно са својом женом краљицом Симонидом. Прате их Свети Константин и Јелена, и Свети Ђорђе, који краљу Милутину пружа мач. Овај специфични гест се сматра успоменом на Милутинову војну победу над Турцима у Малој Азији 1313. године, позиционирајући га као тријумфалног "новог Константина". Натписи широм цркве су запажени по својој двојезичној природи, са употребом и грчког и старословенског језика. Употреба старословенског за Милутинове натписе наглашавала је српску политичку припадност. Штавише, портрет Светог Саве, оснивача и првог архиепископа аутокефалне Српске православне цркве, укључује грчки натпис са званичном титулом коју користи Цариградска патријаршија, експлицитно потврђујући припадност манастира Српској цркви, посебно у региону недавно преузетом од Византије.
|
|
|---|
Старо Нагоричино је препознато као споменик културе највише категорије и ремек-дело византијског класицизма 14. века. Нажалост, било је периода занемаривања, што је довело до лошег стања очуваности његових драгоцених фресака. Међутим, постоји обновљена нада за његову рестаурацију.
Црква је под јурисдикцијом Македонске православне цркве.
|
|
Тим БЛАГО је посетио Старо Нагоричане у јуну 2025. године. Због рестаураторских радова на подручју нартекса, у манастирској архиви су тренутно доступне само збирке наоса и светилишта. |
|
|---|
|
|
